Рефик Мартиновић: Слепи путници


Била си лепа

као месечина

у плавој хаљини

са јатом звезда у коси

које обасјавају

пут до мојих загрљаја

које ћу вечно чувати

за позне године

када ове протутње.

.

Наша љубав

већ одавно

на пепео мирише

и згариште старих жеља

које једна јесен угаси

…али драга

не можеш ми забранити

да моје мисли

иду теби

и умру сећања

на један град

л две реке

чији ће валови

вечно грлити

друге љубавнике

…а ми смо били заробљени

заспалим чежњама

негде у неким

напуштеним вагонима

који нису имали

своју станицу.

.

…не можеш ми забранити

да волим Млади месец

уместо тебе

и звезде у твојој плавој коси

које нису никад тражиле

наше изгубљене трагове.

.

Драга моја…

сад више и не знам

да ли смо били пријатељи

или љубавници из великих романа

можда…ту негде

…или нигде

или ништа нисмо били

до два слепа путника

која су тражила

своју срећну звезду.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s