огледам себе у луку моста

над водом што давно је протекла

упила тама сенке свеопроста

грешнима све нам безгласом рекла

.

камен се рони и он да оде

у делте мутне дубином моћне

да немер неба звезде преброде

кад свевид осветли бездане ноћне

.

пустиш поново да дуго падам

ојачан прахом чежње што гасне

обзорје гори док ти се надам

.

на трећој обали промисли страсне

где тече река горке белине

када нас лудост заувек мине