Милоје Стевановић: Асталски сат
У време оно били су модерни асталски сатови. Свака отменија кућа је имала асталски сат. Тако су га звали, иако га е ретко ко држо на асталу. Обично е стајо на специјално израђеној поличици. А најчешће у малој кућици са устакљеним вратанцима, која е висила на зиду наспрам прозора. Ти сатови су ималиједно или чак два звона. И добро су се чули како чукају: тик-так, тик-так… Једне прилике, неђе о Међудновици, пошље баба Даринка по Надомиру паре да јој у Београду купи асталски сат. Ал му накричи:
– Еве ти паре, ал виђи, мој сине, д-има два звона. И да бидне што већи.
И да му бидне згодна варба. И да се што боље чуе. Није важно да л показуе време сат вамо, сат тамо, не журим на воз. Само нек добро чука. За оно ресто пара, што ти прекостане узми ми влашу гаса и влашу зитина. И поведи рачун, мое дјете, да ми успут не сатариш сат. Ил да ти га неко не здипи, далеко било.
