У тврђави јутро дочекујемо

И дршћу у нама мале звери.

Неко је небеске златне двери

Отварао ноћу позивајући нас да уђемо.

.

Но с бедемима беху помешане

Наше кости, и крв је у дрвећу шумела.

Пред зору, однекуд, хитнута стрела

За земљу нас приковала.

.

И вече опет дочекујемо у тврђави.

У нама сморене звери једна другу мазе.

Према дверима небеским далеке су стазе

И знамо да их никада нећемо досећи.

Мирно вечеравамо очајни у тврђави,

И јутро опет долази.

.

Д.Б: “Пролеће у Техерану“