Маринковић Марко: Зов


Опет недостајеш

и не престајеш

стално пред очима

не ти не нестајеш

.

Јутро ми свањава

са твојим ликом

који ме рањава

док зовем те урликом

.

А напољу ветра хук

изговара твоје име

из даљине чујем звук

самотњака усред зиме

.

Што на љубав чека

умире од глади

гледа из далека

и живи у нади

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s