Димитрије Николајевић: Под звонаром вечери (4)
Кад слушам шумове, језике трава, дрвеће,
ветра и недосегнутог сна;
све звуке што сличе њеном гласу
од птица и пролећа
белом као водопад.
И неразумно понављам радости
и туге, сулуде речи
пуне бездна,
док се облачје спрема
(а ничег да то спречи),
да поруши, у часу
ове јадости
што не могу сам, јер све пад
за падом, у таласу,
стропоштава се на моја рамена.
.
Д.Н: Збирка – “Изабране песме“
