Зорица Бабурски: Моје
у сутону тихом моје село спава
у улици мрак се чује
хуче сове пси лају
а месец наслоњен на плашљиве гране
гледа у тамну капију
и труо праг куће моје
где ћути истина сва
.
испред ње као просјак стојим
и нико ме не погледа
сав црн слике творим
Мајке, Мајке, Оца, Брата
болног детињства, живота краха
испод мог прага сикћу змије
.
из ока се кидају гроздови суза
котрљају се по сувој трави
и смејем се овој смрти што сјаји
моја душа је сва ко гар
изгубио сам траг…
о кућо моја
о њиво моја
о шљиво моја
огњиште моје
огњиште моје труло
.
О моје моје
све што некад било је
зар вам више нисам драг
