Радица Матушки: Хоризонт душевности и снова
Ноћца звездана снове прославља,
у саму поноћ славуј се јавља.
Kроз очи мрака Месец заблиста,
стакласто небо с’ зрацима листа.
.
Ти снове шараш – бојиш вољени,
платно љубави створиш у мени.
Погледом оштрим сечеш ситнице,
у месечини гнезде се птице.
.
Предивна ноћ, слављеник среће,
посматрам облак подиго веђе.
Под трепавицама небески дажд,
сваку му кап у душу знаш.
.
А, сузе ћуте драгост их брише,
заволех ноћ, искрице кише…
Заволех тишину, сећања трен,
праскозорје и Сунца сен.
.
Зора већ свиће, разграна дан,
под плаштом жеља сав насмејан.
Видику мој, прекрасан – Ти…
Хоризонт саткан од душевности!
