На основу археолошких налаза, најстаријим писмом, претком савремених писама – алфабета, сматра се феничанско писмо. Феничанско писмо се проналази у средоземљу, старост му се процењује на 1050 г. пне и сматра се да припада Феничанима – семитском народу који је настањивао подручје Леванта (Либан, северни Израел). Сматра се да је феничанска култура обухватала и народе не-семитског порекла који су користили Феничанско писмо и језик. Феничански језик је семитски језик, језик из којег је произашао хебрејски језик.
Феничански Алфабет су примили Грци око 800 г. пне, међутим између структуре феничанског алефбета и грчког алфабета постоји једна мала али битна разлика. Она се налази међу знаковима који у грчком и другим европским писмима означавају самогласнике.
Феничанско писмо наводно нема знакове за самогласнике већ се основни самогласници: а, е, и, о, у не записују иако се изговарају. У хебрејском писму (изравни наследник алефбета) постоје посебни знаци за обележавање самогласника унутар речи који се записују испод слова. Слова која у грчком Алфабету означавају самогласнике: А, Е, I, O, Y  у феничанском алефбету означавају другачије гласове, наводно сугласнике. Међутим иако нису у питању исти гласови, феничанска слова 𐤀, 𐤄, 𐤉, 𐤏, 𐤅 означавају гласове на неки начин блиске гласовима а, е, и, о, у.
Слово 𐤅 означава глас произведен гркљаном [ʔ](glottal stop), мада само име слова Алеф га везује за глас „а“  како се у феничанским речима ово слово често чита (често и као „е“).Слово 𐤏 означава глас „х“ мада назив слова Хе га доводи у везу са гласом „е“. Слово 𐤉 нози назив Јод и означава глас „ј“ који је један от начина како се слово i чита у старословенском и грчком језику. Слово 𐤄 носи назив Ајин и означава дубок грлени глас који не постоји у индоевропским језицима. Овај глас може да се изговори као било који отворени самогласник само дубоко из грла. Ајин на хебрејском/феничанском значи око (што је блиско енглеском eye) а око је округло попут слова 𐤄, а ту идеју верно отражава србски језик (О – Око). Слово Ајин се често у речимма изговара као „а“ а ово можемо да упоредимо случајем у словенским језицима где глас „о“ често прелази у „а“ (любов – љубав). Слово 𐤀 зове са Вав (или Уау) и означава глас енглеског „w“ a у отређеним случајевима се чита и као „у“ како се изворно читало и грчко Y.
Дакле психологика феничанског/хебрејског писма је нешто другачија у относу на европска писма грчко, словенско, латинско. Иако изворно не означавају самогласнике, слова 𐤀, 𐤄, 𐤉, 𐤏, 𐤅 се најчешће читају као самогласници (што се у хебрејском писму обележава посебним знацима). Хебрејски језик такође отликује и закон затвореног слога где се свака реч завршава на сугласник (ако је задње слово у речи самогласник онда му се увек додаје глас „х“ што је рецимо задржано у енглеском спеловању јеврејских имена као нпр. Сара – Sarah) као и писање са десна на лево. Ово је супротно законима нпр. старословенског језика где влада закон отвореног слога (свака реч се завршава на самогласник или полугласнике ь,ъ) и који се пише с лева на десно (грчки се у својој раној фази писао обострано).
Грци су наводно прилагодили феничанска слова својим гласовима. Горе поменутим словима дали су значење отворених самогласника: а,е,и,о,у. Међутим у грчком писму долази до једног отступања у относу на феничанско. Грци феничанско слово 𐤀 стављају на крај свог алфабета као слово Y, док је оно у Феничанском писму шесто по реду, одмах иза 𐤏. Зашто би Грци урадили премештање овог слова ако су сва остала слова поређали по узору на феничански алефбет ?
Оваква поставка самогласника А, Е, I, O, Y насупрот феничанском А, Е, Y, I, О ипак више отговара природи и светом смислу гласова о чему сам писао у прошлој објави. У је  најзатворенији глас и зато му је место на крају круга отворених гласова људског говорног апарата насупрот гласу А који је први глас који обликујемо простим отварањем уста итд. Дакле поставка ових слова у низу грчког алфабета много више отговара смислу самих гласова него што је то случај у феничанском алефбету који Грци наслеђују и та се поставка даље појављује у етрурском, латинском и словенском писму.
Предање Хермана Вирта, првог познатог истраживача духовне календарске симболике писма, преко Александра Дугина говори следеће:
„Основа историјских алфабета није био феничански, већ јужноатлантски алфабет који се проширио синхроно по читавом Средоземљу, мењајући се у мери у којој су се губиле навике његовог култног коришћења. Феничански алфабет је био једна од варијаната тог јужноатлантског „Свештеног Низа“, и то не најбољи.“
као и:
„Етрурски и раногрчки алфабет нипошто нису позајмица од Феничана. То су варијанте алфабета Туата које је предано морским и копненим путем, а тек је касније било подвргнуто новом феничанском утицају.“
И заиста, грчко предање о примању алфабета от стране Феничана је крајње легендарно, не може се узети као тачан историјски догађај. У најранијим слојевима грчког алфабетског писма не видимо јаке феничанске утицаје. Они се појављују тек касније стандардизацијом грчког алфабета относно након усвајања јонског алфабета као стандарда у 5. веку пне па до 3 вне. У овом периоду слова као што су F, Θ и Ξ постају саставни део алфабета заузимајући места у алфабетском низу по угледу на феничанска слова: 𐤀, 𐤈, и 𐤎 у феничанском алефбетском низу. По александријским граматичарима слово Θ се првобитно писало ТH (Т са придисајем), а слово Ξ се писало као КΣ што је присутно у раним споменицима. Слово Ξ и не представља посебан глас већ два већ постојећа слова (К и Σ) која се у грчким речима често налазе једно до другог. Овде је најзанимљивији случај слова Дигама (F) које заузима место феничанског Вав да означи глас в иако слово по узору на феничанско Вав већ постоји у грчком алфабету као Y (у) смештено на крај алфабета. Као такво (вероватно сувишно) слово F брзо излази из употребе у грчком писму док његову гласовну вредност „в“ преузима слово В које је највероватније и от почетака означавало тај глас.
Ова слова уметнута су у структуру првобитног грчког алфабета по узору на феничански алефбет. Ако је тврдња Хермана Вирта тачна, да је грчки алфабет првобитно састављен по узору на изворније писмо („јужноатлантски Свештени Низ“), слова касније унета по угледу на феничански алефбет пореметила су структуру изворног низа. Једино писмо које има очувану структуру словног низа и затим смислени и целовит систем идеја које свако слово у том низу чини, јесте старословенска азбука. Слова F, Θ, Ξ и Ϙ касније стандардизована у грчком алфабету а по узору на феничанско писмо ремете структуру изворног словног низа који садржи једино азбука о чему сам већ писао раније. Да је грчки алфабет првобитно настајао по узору на писмо дргуачијег словног низа од феничанског, сведочи слово Y које означава самогласник „у“, смештено на крају алфабетског низа. Такође сама чињеница да се грчка слова нешто разликују по изгледу у относу на феничанске узоре, говори о томе да је могуће да је грчко писмо ипак првобитно настајало по неком другом узору.
Словни знакови 𐤀, 𐤄, 𐤉, 𐤏, 𐤅 имају графичког смисла једино као самогласници нама познати као А, Е, I, O, У о чему сам писао у прошлој објави. Сваки од ових графичких приказа представља идеју облика отвореног гласа који означава који међусобно чине поредак баш у оваквом редоследу. Феничанска слова имају „наопак“ изглед из разлога што се записују супротно али могуће и због настајања по угледу на изворно писмо-календар које се уписивало у кружницу а чији смисао вероватни ни сами Феничани нису разумели придавајући овим знацима мало измењена значења относно другачије гласове. 
Овде нећу посебно образлагати тврдњу Хермана Вирта да изворни „Свештени Низ“ припада народу Туата, већ ћу само прећи на чињеницу да се најсмисленији писмени низ налази у азбучном писму о чему сам доста писао, и стога можемо рећи да су Словени наследили традицију писма најближу изворном писму. Она је озваничена у 9. веку као словенско црквено писмо а како се до тада преносило, с обзиром на мањак опипљивих трагова писмености, можемо само да слутимо и предпостављамо. Мало је вероватна претпоставка да су Словени у 9. веку осмислили овај низ и остварили светост писма на основу писма примљеног от народа који нису баштинили такву традицију учинивши своје писмо савршенијим от наводног изворника. Док се код Грка види да су уметали у своје писмо слова за које немају посебне гласове по узору на Феничане (Ξ,Ϙ,F), Словени имају глас за свако своје слово која скупе чине симетричан, правилан и смислен низ азбучног писма.

***

На основу археолошких налаза, најстаријим писмом, претком савремених писама – алфабета, сматра се феничанско писмо. Феничанско писмо се проналази у средоземљу, старост му се процењује на 1050 г. пне и сматра се да припада Феничанима – семитском народу који је настањивао подручје Леванта (Либан, северни Израел). Сматра се да је феничанска култура обухватала и народе не-семитског порекла који су користили Феничанско писмо и језик. Феничански језик је семитски језик, језик из којег је произашао хебрејски језик.
Феничански Алфабет су примили Грци око 800 г. пне, међутим између структуре феничанског алефбета и грчког алфабета постоји једна мала али битна разлика. Она се налази међу знаковима који у грчком и другим европским писмима означавају самогласнике.
Феничанско писмо наводно нема знакове за самогласнике већ се основни самогласници: а, е, и, о, у не записују иако се изговарају. У хебрејском писму (изравни наследник алефбета) постоје посебни знаци за обележавање самогласника унутар речи који се записују испод слова. Слова која у грчком Алфабету означавају самогласнике: А, Е, I, O, Y  у феничанском алефбету означавају другачије гласове, наводно сугласнике. Међутим иако нису у питању исти гласови, феничанска слова  𐤀, 𐤄, 𐤉, 𐤏, 𐤅 означавају гласове на неки начин блиске гласовима а, е, и, о, у.
Слово 𐤀 означава глас произведен гркљаном [ʔ](glottal stop), мада само име слова Алеф га везује за глас „а“  како се у феничанским речима ово слово често чита (често и као „е“).Слово 𐤄 означава глас „х“ мада назив слова Хе га доводи у везу са гласом „е“. Слово 𐤉 нози назив Јод и означава глас „ј“ који је један от начина како се слово i чита у старословенском и грчком језику. Слово 𐤏 носи назив Ајин и означава дубок грлени глас који не постоји у индоевропским језицима. Овај глас може да се изговори као било који отворени самогласник само дубоко из грла. Ајин на хебрејском/феничанском значи око (што је блиско енглеском eye) а око је округло попут слова 𐤏, а ту идеју верно отражава србски језик (О – Око). Слово Ајин се често у речима изговара као „а“ а ово можемо да упоредимо случајем у словенским језицима где глас „о“ често прелази у „а“ (любов – љубав). Слово 𐤅 зове са Вав (или Уау) и означава глас енглеског „w“ a у отређеним случајевима се чита и као „у“ како се изворно читало и грчко Y.
Дакле психологика феничанског/хебрејског писма је нешто другачија у относу на европска писма грчко, словенско, латинско. Иако изворно не означавају самогласнике, слова     𐤀, 𐤄, 𐤉, 𐤏, 𐤅 се најчешће читају као самогласници (што се у хебрејском писму обележава посебним знацима). Хебрејски језик такође отликује и закон затвореног слога где се свака реч завршава на сугласник (ако је задње слово у речи самогласник онда му се увек додаје глас „х“ што је рецимо задржано у енглеском спеловању јеврејских имена као нпр. Сара – Sarah) као и писање са десна на лево. Ово је супротно законима нпр. старословенског језика где влада закон отвореног слога (свака реч се завршава на самогласник или полугласнике ь, ъ) и који се пише с лева на десно (грчки се у својој раној фази писао обострано).
Грци су наводно прилагодили феничанска слова својим гласовима. Горе поменутим словима дали су значење отворених самогласника: а, е, и, о, у. Међутим у грчком писму долази до једног отступања у относу на феничанско. Грци феничанско слово 𐤅 стављају на крај свог алфабета као слово Y, док је оно у Феничанском писму шесто по реду, одмах иза 𐤄. Зашто би Грци урадили премештање овог слова ако су сва остала слова поређали по узору на феничански алефбет ?
Оваква поставка самогласника А, Е, I, O, Y насупрот феничанском А, Е, Y, I, О ипак више отговара природи и светом смислу гласова о чему сам писао у прошлој објави. У је  најзатворенији глас и зато му је место на крају круга отворених гласова људског говорног апарата насупрот гласу А који је први глас који обликујемо простим отварањем уста итд. Дакле поставка ових слова у низу грчког алфабета много више отговара смислу самих гласова него што је то случај у феничанском алефбету који Грци наслеђују и та се поставка даље појављује у етрурском, латинском и словенском писму.
Предање Хермана Вирта, првог познатог истраживача духовне календарске симболике писма, преко Александра Дугина говори следеће:
„Основа историјских алфабета није био феничански, већ јужноатлантски алфабет који се проширио синхроно по читавом Средоземљу, мењајући се у мери у којој су се губиле навике његовог култног коришћења. Феничански алфабет је био једна од варијаната тог јужноатлантског „Свештеног Низа“, и то не најбољи.“
као и:
„Етрурски и раногрчки алфабет нипошто нису позајмица од Феничана. То су варијанте алфабета Туата које је предано морским и копненим путем, а тек је касније било подвргнуто новом феничанском утицају.“
И заиста, грчко предање о примању алфабета от стране Феничана је крајње легендарно, не може се узети као тачан историјски догађај. У најранијим слојевима грчког алфабетског писма не видимо јаке феничанске утицаје. Они се појављују тек касније стандардизацијом грчког алфабета относно након усвајања јонског алфабета као стандарда у 5. веку пне па до 3 вне. У овом периоду слова као што су F, Θ и Ξ постају саставни део алфабета заузимајући места у алфабетском низу по угледу на феничанска слова: 𐤅, 𐤈, и 𐤎 у феничанском алефбетском низу. По александријским граматичарима слово Θ се првобитно писало ТH (Т са придисајем), а слово Ξ се писало као КΣ што је присутно у раним споменицима. Слово Ξ и не представља посебан глас већ два већ постојећа слова (К и Σ) која се у грчким речима често налазе једно до другог. Овде је најзанимљивији случај слова Дигама (F) које заузима место феничанског Вав да означи глас в иако слово по узору на феничанско Вав већ постоји у грчком алфабету као Y (у) смештено на крај алфабета. Као такво (вероватно сувишно) слово F брзо излази из употребе у грчком писму док његову гласовну вредност „в“ преузима слово В које је највероватније и от почетака означавало тај глас.
Ова слова уметнута су у структуру првобитног грчког алфабета по узору на феничански алефбет. Ако је тврдња Хермана Вирта тачна, да је грчки алфабет првобитно састављен по узору на изворније писмо („јужноатлантски Свештени Низ“), слова касније унета по угледу на феничански алефбет пореметила су структуру изворног низа. Једино писмо које има очувану структуру словног низа и затим смислени и целовит систем идеја које свако слово у том низу чини, јесте старословенска азбука. Слова F, Θ, Ξ и Ϙ касније стандардизована у грчком алфабету а по узору на феничанско писмо ремете структуру изворног словног низа који садржи једино азбука о чему сам већ писао раније. Да је грчки алфабет првобитно настајао по узору на писмо другачијег словног низа од феничанског, сведочи слово Y које означава самогласник „у“, смештено на крају алфабетског низа. Такође сама чињеница да се грчка слова нешто разликују по изгледу у относу на феничанске узоре, говори о томе да је могуће да је грчко писмо ипак првобитно настајало по неком другом узору.
Словни знакови 𐤀, 𐤄, 𐤉, 𐤏, 𐤅 имају графичког смисла једино као самогласници нама познати као А, Е, I, O, У о чему сам писао у прошлој објави. Сваки од ових графичких приказа представља идеју облика отвореног гласа који означава који међусобно чине поредак баш у оваквом редоследу. Феничанска слова имају „наопак“ изглед, као у огледалу из разлога што се записују супротно али могуће и због настајања по угледу на изворно писмо-календар које се уписивало у кружницу (где би слова мењала свој угао у относу на своје место у кружници) а чији смисао вероватни ни сами Феничани нису разумели придавајући овим знацима мало измењена значења относно другачије гласове. 
Овде нећу посебно образлагати тврдњу Хермана Вирта да изворни „Свештени Низ“ припада народу Туата, већ ћу само прећи на чињеницу да се најсмисленији писмени низ налази у азбучном писму о чему сам доста писао, и стога можемо рећи да су Словени наследили традицију писма најближу изворном писму. Она је озваничена у 9. веку као словенско црквено писмо а како се до тада преносило, с обзиром на мањак опипљивих трагова писмености, можемо само да слутимо и предпостављамо. Мало је вероватна претпоставка да су Словени у 9. веку осмислили овај низ и остварили светост писма на основу писма примљеног от народа који нису баштинили такву традицију учинивши своје писмо савршенијим от наводног изворника. Док се код Грка види да су уметали у своје писмо слова за које немају посебне гласове по узору на Феничане (Ξ, Ϙ, F), Словени имају глас за свако своје слово која скупе чине симетричан, правилан и смислен низ азбучног писма.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 37-ми наставак)