Милоје Стевановић: Пришипетља


Једном добром човеку реши Наде да разведе струју по његовим грађевинама, за време, како ови платежници то зову, викенда. То ти они измислили да нераде суботом и неђељом. Згодно су ти њиг двојица стајали. Баш се, оно, пазили. Наде то решијо да му уради нако. За ништа. Без икаке накнаде. Домаћин само да покупуе материјал кои му е преписо. За узврат, он сопшти чељадма да се спрема мало боља рана. Ко за госте. Вели, кад неће човек да наплати, да му се тако одужимо, колко било. Тако и бидне. За доручак добра гибаница или пиле на компирићима и тако то.

Опазио то комшија, нако од сента, па ће, у време доручка да бане, баксем неким послом. Права пришипетља. Убаштра се нако потуљено. Прав правцати чанколиз и шуњара. Не мош да га се ратосиљаш. Има људи кои нису образли и немају стида ни за нокат. Кад је човек образли, како и треба да бидне, он ти не би уишо незван, ил на неку џабану ни за каке паре.

Из добријег домаћинскиг кућа никад младићима старији нису дозвољавали

д-иду у кокањаре. То е, говорили су, испод части. Јел је незвану госту место за вратима. Знаш како вели Еванђеље: Кад те ко позове на гозбу, не сједај у зачеље, да не буде међу гостима ко старији и пречи од тебе, да не дође домаћин да ти рече: Дадни место овоме, па да постиђен одеш на ниже место. Него кад те ко позове и ти дођеш, сједни на последње место, да ти каже кад дође онај који те позва: Пријатељу, помакни се навише. Онда ће ти бити час пред онима који сједе с тобом за трпезом. Јербо, сваки који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се. Јок, навикло то на џабалук, да шћапи нешто на муфте. Изјутра иште јеге, а у време ручка га врати и бозна

како се зафаљива. Ондак пред вечеру дође за ђељку.

Кад је сјутрадан о доручку било и кад је стварно прећерала дара меру, каже домаћин жени: Еве оног ништака јопет. Сакри, вели, ту тепсију с гибаницом док ова напас оде. Како е домаћица у рукама држала крпом омотану

тепсију, она е у моменту ћушне под кревет. Пошто е кућа имала четири басамка, а врата бејагу отворена, комшија из авлије види све коно на длану.

– Вала, коне, за мал не сломик врат, онамо, у твојој башчи.

– Како забога?

– Глам ја горе како ти очађавио оџак и како трумби дим сабајле, ко у правој домаћинској кући. И у том се сврзем о неку гранчицу. Држ, држ, оћу да побрљим на нос и готова ствар. Лећо сам, неш ми веровати, ко одавле до

оне тепсије.

– Добро си прошо. Него, ајд у кућу да вруштукуемо с мајстором. Сад је жена иставила гибаницу, па турила да мено одане.

Уиђе он и сједе за астал сербез. Прије мајстора. И надека се ко да е из глади изишо. Ко сироче о задушницама.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s