Рефик Мартиновић: Само је небо знало
Не окрећи главу
као незнанац
јер били смо у једном времену
кад су нам гаврани
били мртве птице
нека ти суза не буде
украс твога ока
јер моја надања
још увек нага шетају
улицама пролазности
са џеповима пуним каменчића среће
…то само небо зна.
.
Ноћас су црне птице
прогутале болесну ноћ
која се спустила низ град
као изнемогла старица
и сад оне чуче
на звонику
оближње катедрале
и броје пролазнике
који нису прошли
царским друмовима
и гасили изгореле димњаке
…то само небо зна.
.
Однекуд се чују
задње ноте јесени
то умире део мене…
где ли ће сутра птице
градити гнезда
ко ће те будити
кад озоре јутра
И светла уснулог града
ко ће упалити твоје осмехе
…голубови више не долазе
испод твоје стрехе
…то само небо зна.
.
Никад ниси хтела разумети
да постоје
два себична света
један си ти
други сам ја
…само је небо знало.
.
У трећем свету
доћи ће лепши дани
процветаће црвени тулипани
а ми ћемо наслонити главу
на неко пролеће
угасићемо ватре уснама
деца ће напунити сокаке
а роде загрлити димњаке
…то само небо зна
И ти и ја.
