Кад се каквој жени не даду дјеца, онда надјене дјетету име  Вук. Јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука се неће смјети ударити. За то су и мени овако име надјели.

Ја бирам оно што ми показује ум, а не свецу за атар.

Ја сам Србин и у Србији рођен, и мени као Србину је веома много стало(као што је свугде стало сваком поштеном родољубу) до благостања своје отаџбине.

Као што никакво дјело људско не може бити без погрјешке, тако и ја не мислим да погрјешака нема у мојим дјелима.

Ја се врло радујем мислећи да сам учинио добро дјело своме народу и закону и језику, и надајући се да ће се овоме моме дјелу данас обрадовати учени људи не само свега Славенства него и осталијех народа, сви они који желе познати језик народа нашега, а мало по малода ће доћи вријеме кад ће му се пристојна хвала дати и она је гдје га сада забрањују.

Како за јединствене људе тако и за цијеле народе, прва је и најпотребнија наука: познати себе. Ја сам се и досад у писању књига највише о томе старао, да би народ српски из њихх себе познао, и да би код другијех народа познат постао. И ове је књиге моје то главно намјерење.

Мене је истинска ревност к роду моме ободрила и принудила ме зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово трње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао; само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да прође.

Ви сте ми казали да будемо конзеквент, и оћемо вала! Не бојте се ништа! Наша је побједа!

*Можданик –онај клин што држи наплатке један на други

* Насјеница – греда крајем, на којој крајеви другијех греда стоје

(Вук Стефановић Караџић: Српски рјечник); Приредио књигу др Александар Пејовић