Милорад Куљић: Светлосна мајка

Из дубоке светлости ме дозиваш.
Умом ми се твој глас освешћује.
Трепераво ми било милујеш.
Светлост твоја ми тмину разређује.
.
Освешћен јесам близином твојом
а далеко си ми у недодиру.
Успаван магијом живота мојом
којом илузије стварност навиру.
.
Да ли и сада лекције делиш?
Да ли знањем стварним храниш душе?
Избавити искрицу своју желиш
чији плам казамати таме гуше.
.
Јесам спреман на светло изаћи.
изронивши из мемле која стеже.
Истински траг вечности пронаћи
кад твоја рука окове развеже.
.
Како ме оискри на свету овом
откинувши од себе део
тако ме породи у руху новом.
Да с тобом скупа ја будем цео.
.