Из дубоке светлости ме дозиваш.

Умом ми се твој глас освешћује.

Трепераво ми било милујеш.

Светлост твоја ми тмину разређује.

.

Освешћен јесам близином твојом

а далеко си ми у недодиру.

Успаван магијом живота мојом

којом илузије стварност навиру.

.

Да ли и сада лекције делиш?

Да ли знањем стварним храниш душе?

Избавити искрицу своју желиш

чији плам казамати таме гуше.

.

Јесам спреман на светло изаћи.

изронивши из мемле која стеже.

Истински траг вечности пронаћи

кад твоја рука окове развеже.

.

Како ме оискри на свету овом

откинувши од себе део

тако ме породи у руху новом.

Да с тобом скупа ја будем цео.

.