Анђелко Заблаћански: Док спаваш


Расула си снове месечином у прозору

Док смешак дана носиш на уснама врелим

Све јаснији себи слутим – свиснућу пред зору

Ако с тобом будан ноћ и сне не поделим

.

Сва модрина неба по твојим грудима титра

У мојим очима поглед гладне саме звери

И знам – већ силно желим пре сунца, пре јутра

Да знојавим длановима раскрилим ти двери

.

Дотакнем ли уснама сан испод трепавица

У буђењу жене сва ноћ ће да изгори

И страшћу се разлиста најчеднија латица

У нама ће с пуно буре дан да зажубори

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s