Весна Зазић: Кад умре песма у песнику


Кад у песнику умре песма
он тек изгледа као да је жив.
Бауља кроз маглуштину несна.
Другима и себи свему је крив.

Кад умре песма у песнику
остане шупаљ а без звука.
Не нудите мира несмајнику.
Без гласа би певао-то је мука.

Кад у песнику умре песма
нема за њега кише ни пролећа.
Пресахла је стиховна чесма.
Другачије да каже он се не сећа.

Кад умре песма у песнику
равнодушан је према свему.
Хладноћа као јесени веснику
заледила је душу у њему.

Пустите ту љуштуру од човека
у коме песме врију а речи нема.
Он стиховима својим тражи лека.
Ако умре песма ни њега више не

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s