Илија Зипевски: Оцила


О симболици лигатуре Ѿ сам и раније писао али сада ћу јој опет посветити пажњу. Ѿ је спој два слова ω и т која чине словенски предлог „от“ – у данашњем србском: „од“.

.

Слово ω се појављује у грчком алфабету средином другог века пне и замњује ранији облик  слова са истим значењем Ω. У времену када се гласови о и ω изједначавају као глас „о“ , ω добија назив омега (о велико) а о назив омикрон (о мало). Сматра се да је ово слово некада означавало посебан глас а да касније добија значење дугог о (оо – ω).

.

Слово w се не појављује у грчком алфабету као феничански утицај – ово слово  нема свог парњака у феничанском алефбету, већ се оно јавља у грчком алфабету под утицајем неког другог писма/културе. Узимајући у обзир симболику овог слова, његово порекло можемо везати за древне неолитске културе Старчева и Винче (7.000 – 5.000 гпне). У поменутим културама проналазимо женске фигурице често наглашених гузова – глутеуса, које сведоче о женском, земљорадничком принципу као вредности на чијим основама су ове културе развијане. На налазишту Благотин који припада Старчевачкој култури где је пронађен најстарији храм у Европи (7.000 – 6.000 пне), нађена је фигура у којој су укрштени мушки и женски принцип. Мушки принцип је оличен главом јелена која израста из женског принципа оличеног у наглашеним гузовима, бутинама. То је симбиоза матријархалног, земљорадничког и мушког, ловачког принципа. Глава јелена у облику је слова т док женски гузови представљени дводимензионално узимају облик слова ω. Ова фигура дакле представља исту идеју као лигатура Ѿ.

.

От представља спој мушког и женског начела. Мушко је представљено оштрим угловима и правим цртама (т) што видимо у лицу (очи и нос), телу (рамена и труп) као и мушком полном органу (на шта подсећа и назив слова – тврьдо). Женско је представљено облим, кружним линијама (ω,о)  које отликују женско тело (груди, гузови..). Заједно ова слова обликују реч от, предлог који описује порекло било које идеје – појаве – радње. Оно је уткано и у појам Отац који представља Творца – укрштањем (крес) мушког (Духа) и женског (Материје) начела настаје Живот. И свака поједина ствар саздана је от ова два принципа која су овенчана трећим као свест која их установљава и помирује.

.

Ови супротстављени појмови у индијској јогичкој традицији носе називе јони (-) и лингам (+) који такође носе и значења полних органа. Ти принципи су смештени у муладари, коренској чакри, тамо где су и полни органи – то је сакрални, свети део тела јер у њему је смештена творна, репродуктивна моћ човека, испољена у јајним ћелијама и полним органима. Ту је смештена животна енергија – кундалини која се у свом најосновнијем стању (у пределу прве и друге чакре) испољава као сексуалност. У муладара чакри женски принцип (јони) склупчан је као змија обмотана око великог фалуса – лингама. Кундалини је животна енергија која се побуђује Духом – у јоги: вежбама даха (бастрика, капалбати) и тако се подиже из сакралног дела до темена. У хинду традицији то су Шива – непристрасна вертикала (+) и Шакти, ватра животне силе (-).

.

У србској традицији симбол крста са 4 оцила представља управо исту ствар. Крст, било да је једнакостраничан (+) или издужен (попут слова т) представља мушко творно начело. У хришћанству (крстјанству) крст на којем је разапет Исус носи назив животворни. Слово т, азбучног имена тврд (што на старословенском значи и небески свод о чему сам већ писао) у феничанском писму носи изглед крста 𐤕 и зове се тау (тав).  Везa између словенског тврд и јеврејског (феничанског) тау могла би се наћи у речи таван, таваница која долази из турског језика. Дакле то је нешто врховно, што твори, т(а)вори отозгоре. У лигатури от, т је постављено на врх (иако се друго изговара) као и у фигури из Благотина. Основна или можда најинстиктивнија сексуална поза (такозвана мисионарска) је она где мушкарац лежи отозго. Мушкарац носи природу неба (носи у себи оплодну течност) а жена природу земље (зачиње живот и рађа), међутим оба принципа се налазе у отређеној размери у сваком живом бићу.

.

Сама оцила относно име отцило указује на јасну везу између овог симбола и лигатуре от. Она су представљена управо као два заобљења (због чега подсећају и на слово в) попут слова ω. Оцило (или често и огњило, кресило) је комад гвожђа којим се креше о камен и производи варница. Дакле оцило као оруђе служи за паљење ватре. Женски полни орган у србском језику управо је етимолошки у вези са ватром, топлотом као пећ или пећка. С друге стране мушки полни орган у етимолошкој је вези са речју горе (диже се на горе и постаје тврд) која је опет у вези са речју крст (гораст, кораст, крст који симболизује небо). Само човечије тело симболизује крст у чијем средишту се налази срце (душа). На горњем краку је творац идеје (ум) а на доњем творац материје (полни орган). Посредници су руке које се шире из груди и рамена. Дакле женско начело оличено је и ватром или страшћу коју побуђују женске облине. У том кресу отвара се духовна вертикала кроз коју протиче оплодна моћ Творца. Крст са четири оцила проналазимо још у Винчанској култури пре 7.000 г.

.

У старословенском језику слово ω пише се углавном на почетку реченице или пасуса уместо обичног о. Касније, у црквенословенском језику, слово ω добија знатно учесталију примену. Слово ω у старословенској азбуци носи грчки назив омега или словенско от. Од раних дана црквенословенске писмености слово ω замењује о у предлогу от и настаје лигатура Ѿ. Поставља се питање да ли су Словени имали некада (па макар и у прасловенском добу) посебан глас за ово слово (с обзиром да су га користили и за словенске речи за разлику од осталих чисто грчких слова – Ξ, ψ, θ) или су га увели у своје писмо чисто због његове симболике која је најјаснија управо у лигатури Ѿ.

.

Постоје подаци да се грчко слово Y (касније ипсилон, што значи: и равно) међу Еолцима првобитно називало Ум. Слова о и w често су означавале и глас „у“ или „оу“. Могуће је да је изворни глас за слово w управо гласио тако: „оу“ или нешто слично томе. Ово нам може потврдити енглеска реч out (протогерманско ut) која често има исто или слично значење попут словенског от (или „из“, „уз“). Судећи по неким енглеским речима које би задовољиле симболику слова w као што су womb (материца), woman (жена), water (вода), глас овог слова могао би припасти и енглеском „w“ чије слово са ω дели и графичку сличност. У древним језицима гласови попут енглеског „w“, „у“ и „о“ су се често мешали и прелазили један у други, из чега је и „w“ (у) прелазило и у „в“. О овоме би могао да сведочи облик вот (вотъ – уот) које се налази у старословенском на неким местима уместо редовног от.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 38-ми наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s