Кошчате руке без украса,

жито се у пољима таласа,

на Дунаву мреже без аласа,

измаме песму без гласа,

сада затутњи машна маса,

упрегне витло огромна стаса

и смеље класје за живот спаса.

.

Када зором омађијан летом

обрише чело марамицом белом,

само се уморно намрешка чело

јер наставак траје за уздарје

кроз велове ноћнога бдења

док захрска мирисна врућа,

то ратарска радна прегнућа

доносе кошаре с ускликом среће

на вредне руке пружају живот

небеском свету у покрету.

.
Д.П: Збирка – “Дубоки корени“