Илија Зипевски: г, р, в


Што се дубље копа, проверава и обрађује становиште званичне науке да Словени нису имали своју варијанту писма (алфабета) пре него што су га усвојили од Ромеја у другој половини 9. века, све више изгледа вероватније да је оно ипак добро утемељено, можда више као хипотеза на основу писаних извора и археолошких остатака писмености, али ипак врло смислена и оправдана. Док старост споменика грчке и феничанске писмености задире дубоко у миленијуме старе ере, први споменици словенске писмености (бар они од службене науке признати) појављују се тек у 10. веку нове ере.

Међутим, оно што се мора узети у обзир при обради ове теме јесу сви они предпостављени споменици словенске културе који су временом уништавани, крадени, сакривани и преправљани од стране окупатора оличеног у Римском а потом и Ромејском царству, због чега их данас немамо на располагању.

Словени су се ипак изборили за признање своје писмености у 9. веку али чак ни споменици тог доба нису сачувани (шта да причамо о времену пре тога) – најранији споменици представљају преписе из 10. и 11. века. Једини споменик древне словенске писмености јесу значења које носи Азбука и словенски, србски језик.

Грчко слово вита (βητα) које означава глас „в“ наводно је усвојено у азбучно писмо где добија назив види/вједи (вѣдѣ). Док вита на грчком не значи ништа, види или веди има јасно значење у словенском језику (видети, знати, вид, знање, наука, светлост). Сам назив грчког в – вита (или вета) слути да је он пре могао да настане од словенског види (веди) а не обрнуто. Ипак, грчко в наслеђено је из феничанског писма где ово слово носи назив вет односно бет. Наиме, феничанско слово бет испрва је означавало глас „б“. Званична лингвистика говори да је и грчко в изворно означавало глас „б“ а да је касније постало „в“. Ипак, професор Крис Карагунис је у свом чланку разобличио изговор класичног грчког успотављеног по Еразмусу у 16.веку показујући да се грчка вита читала као „в“ у најстаријим временима. Свакако је у древности глас „в“ произашао из гласа „б“ што видимо и по томе да се латинско б у шпанском језику на неким местима изговара као „б“ а на неким као „в“. На крају, о томе сведочи и само феничанско слово бет које се читало и као „б“ и као „в“ што видимо у савременом хебрејском писму – основно бет се чита као „в“ а са тачком у средини као „б“. Могуће је да су и Грци своју виту испрва двојако читали (да су је двојако писали није забележено) након чега је превладао искључиво изговор „в“.

Феничанско слово 𐤁 носи назив бет што значи кућа. Назив вет (који носи грчко слово вита/вета) само је другачији начин изговора слова бет и нема посебно значење у хебрејском језику. Изглед слова 𐤁 близак је ономе што ће (наводно) касније постати азбучно слово б по имену буки (боукы). Изглед слова в није преузет из феничанског писма па се поставља питање његовог порекла. Изглед слова в има смисла у азубном значењу као види/вједи односно вид где би оно могло да представља два ока. Ово потврђује изглед глагољичног слова види – ⰲ које представља лице – два ока и нос што одговара имену овог слова. Очи су органи човековог вида, између учију смештен је човеков ум који спознаје виђено и који зна – веда. Феничанско бет могло би бити у вези са значењем словенског бити (биди, буди), што од веди (види) разликују два слова која су по изговору блиска (б/в, д/т). Кућа је место где обитавамо, битишемо, бивамо. Дакле феничанско бет/вет могло би бити у вези са бити/види. Ипак, азбучно слово б носи назив буки у значењу буке, звука, и у том значењу смислено иде уз вједи – светлост. Звук (слух) и светлост (вид) су елементарна начела материје (светлост је вибрација а вибрација је звук). Изглед слова б и в разликује једна цртица (што може говорити о томе да је једно слово произашло из другог) вероватно додата онда када је б почело да се изговара и као „в“. У феничанским споменицима нема облика в.

Грчко слово гама (γάμμα) означава глас „г“ и наводно је усвојено у азбучно писмо где добија назив  глаголи. Глас „г“ је задњенепчани грлени глас који настаје спајањем задњег дела језика и задњег непца. Док гама не значи ништа на грчком, назив азбучног слова глаголи, што значи говори, крије идеју коју сам глас „г“ представља. То значење видимо и у речима: грло, глас, говор, гргорење, гргутање, гроктање, грцање, гутање, гуцање, галама, граја, громкост, грижење итд. Све ове речи у вези су са грлом (или устима) и грленим гласом „г“ које означава азбучно слово глаголи. Слово г представља две црте спојене под правим углом. Сама реч угао садржи слово г а врат и вилица су спојени под (правим) углом и заједно чине (грло и уста) говорни апарат. Управо у том углу између грла и уста настаје глас „г“.

Грчко гама потиче од феничанског слова гимел – 𐤂 чије се значење повезује са камилом. Камила је својствена по својој грби, коју би феничанско слово 𐤂 могло да представља. Грба је узвишење и као реч у србском језику садржи слово г заједно са речима сличног значење као што су: гора, гребен, грбат, брег.

Грчко слово ро (ρώ) не значи ништа на грчком језику, није чак ни превод феничанског слова реш – 𐤓, а сматра се да је оно нашло своје место у азбуци под именом рци. Сам облик слова р повезује се са ралом (оралом), оруђем за орање. Ову везу видимо у речима: орати, роварити, риљати, ронити, крунити, ранити, ратар, ратник, орач, рупа итд. Дакле очигледно је да глас и слово р представљају идеју неког продирања испод површине (земље, коже, камена, воде). Ова идеја је уткана и у црквенословенску стилизацију овог слова где вертикална цртица иде испод линије писма продирући у доњи ред.

Феничанско слово 𐤓 носи назив реш што на феничанском и хебрејском означава главу, принца, поглавара. Овај смисао се у потпуности подудара са азбучним називом рци – што је императив од рећи. Хебрејско реш одговара словенском раз, разум (образ). Реч долази из главе, разума који у латинском узима облик ratio. У француском добија облик reisun што долази до нас као резон одакле и глагол решити као и именица решење. Раз такође (у руском) значи први (дакле главни) а једнака значења ове две речи видимо и у примерима: пр(в)омислити и размислити. Латинско ratio се изједначава са грчким појмом логоса што опет носи значење речи. Реч долази из разума и она вибрацијски оре етер , међупростор (тече као река) као што рало оре земљу и као таква даје своје плодове.

У свега неколико примера већ видимо задивљујући смисао између значења и изгледа одређених слова ћириличне азбуке (наводно усвојене од Грка) и словенског, србског језика. Можемо предпоставити да су словенски учитељи писмености при састављању словенске азбуке у 9. веку дали ова значења словима да би им дали смисао које она нису имала у грчком (јер су били мислећи, словесни људи). Међутим речи србског језика које су далеко старије сведоче да су оне у древности грађене управо по природи гласова које их чине. Наши преци су дакле били изузетно свесни природе сваког гласа и сходно њима градили су речи за појаве и предмете блиске значењу идеје и природе самих гласова. Из овога је невероватно закључити да Словени нису имали и графичке симболе за ове гласове у виду писма. Управо изглед ћириличног азбучног писма, а то је изглед најстаријег познатог „алфабетског“ писма сведочи о овој вези коју чува србски језик.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 39-ти наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s