Маја Марковић: Учесталост
Пратим сваки покрет лица
што смеју се и навлаче гримасе,
што се устежу од емоција
и беже од истине.
Посматрам их ноћу, дању, у свитање
и увек исти израз имају
напаћен и тугаљив од самих себе,
а од кога другог би били?
Крећу се, а као да не иду,
дишу, а као да им се ноздрве
не померају
причају, а као да речи те
у неповрат одлазе.
Празна лица, празан став,
огроман океан плача
што урања у поре
одавно скривених пукотина.
.
Туробне мисли су им и тешке
ко ледене стене налепљене
не дају отпора и снаге
да се помере и поруше све,
а све би било другачије
да се само један каменчић покрене.
М.М: Збирка – “Пут ка светлости“
