Пратим сваки покрет лица

што смеју се и навлаче гримасе,

што се устежу од емоција

и беже од истине.

Посматрам их ноћу, дању, у свитање

и увек исти израз имају

напаћен и тугаљив од самих себе,

а од кога другог би били?

Крећу се, а као да не иду,

дишу, а као да им се ноздрве

не померају

причају, а као да речи те

у неповрат одлазе.

Празна лица, празан став,

огроман океан плача

што урања у поре

одавно скривених пукотина.

.

Туробне мисли су им и тешке

ко ледене стене налепљене

не дају отпора и снаге

да се помере и поруше све,

а све би било другачије

да се само један каменчић покрене.

М.М: Збирка – “Пут ка светлости“