Радица Матушки: Плаветнило моје


Зорење живота устрепталих нада,

као талас мора плови кроз сневања.

И исти ми осмех блиста к’о некада,

као вечни поклич душе лелујања.

.

Бесконачност јарка, предивна и кобна,

азурних си боја, плаветнило моје.

У даху љубави, вапај и слобода,

обгрљен бескрају, што изнедриш зоре.

.

Свуда у мом телу кроз крв и ти течеш,

уранку сунчани мога мировања.

Зраку од топлоте, луч што таму сечеш,

у теби су силе и дар вредновања.

.

Распламсала ватро и ледни кристалу,

на твом топлом срцу лепоте се зброје.

Руке твоје живот и смрт дати знају,

сви анђели с чашћу пред тобом нек стоје.

.

Сва моја горчина, туга и самоћа,

претворе се тихо у трепет од сене.

Kада ме на тебе подсети та ноћца,

и нестане тама, узвише се жеље.

.

О, једино моје… Планино и стено,

море моје плаво и небески дажду.

Чак и да ми срце буде скамењено,

пустила бих ове мисли да те нађу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s