Радица Матушки: Плаветнило моје
Зорење живота устрепталих нада,
као талас мора плови кроз сневања.
И исти ми осмех блиста к’о некада,
као вечни поклич душе лелујања.
.
Бесконачност јарка, предивна и кобна,
азурних си боја, плаветнило моје.
У даху љубави, вапај и слобода,
обгрљен бескрају, што изнедриш зоре.
.
Свуда у мом телу кроз крв и ти течеш,
уранку сунчани мога мировања.
Зраку од топлоте, луч што таму сечеш,
у теби су силе и дар вредновања.
.
Распламсала ватро и ледни кристалу,
на твом топлом срцу лепоте се зброје.
Руке твоје живот и смрт дати знају,
сви анђели с чашћу пред тобом нек стоје.
.
Сва моја горчина, туга и самоћа,
претворе се тихо у трепет од сене.
Kада ме на тебе подсети та ноћца,
и нестане тама, узвише се жеље.
.
О, једино моје… Планино и стено,
море моје плаво и небески дажду.
Чак и да ми срце буде скамењено,
пустила бих ове мисли да те нађу.
