Човек од уздаха протерује топлину

ноћи из набора јоргана

осећа оштрицу плача

на образу, проклиње

мирис мемле, есенцију снова

грби се, савија, ко зна због чега…

.

Рукама од седам тона граби

зрна преосталог воћа

после вишегодишњег пира

не очекујући више сласт

  -тек упијач за чежњу-

 без свести о витештву

уморни витез

уморног погледа…

То жеља из њега избија

чежња продубљена самоћом

минулих еона…

.

Жртва сопствене немоћи

да проникне у тајну опроста

да се сили супростави мишљу

са трагом бакље на челу

беспомоћан и слаб

пружа руке према кори брезе-

гране се повијају, њишу и заплићу…

хипнотисан тоне у сан…

.

Удахнувши блистање ластиног лета

исправи се намах

после времена дуга

-дотад погрбљен, свинут-

и стресавши се само

одмахну руком као тужни

светац са крста тек скинут…

.

Осети још само млаки дах

и мрморење сетно крај ува:

то му траве певају успаванку ветра

и земља дише за врат…

.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“