Димитрије Николајевић: Под звонаром вечери (7)
Па још више облаци јој изграђују лик
да све убија белином:
бела коса, а изгледа ветар да је,
беле усне, а чини се дуга
испливала пржином.
Читав један крик – дављеник,
за грло се хвата ка изрђала туга
да неми врисак сруши
небо, призор и разбојене шаре,
и остане да траје
у ваздуху тровном и у души
чија сванућа
сва од изгинућа
већ заласцима крваре.
Д.Н: Збирка – “Изабране песме“
