Радица Матушки: За Вечност, Љубав
Не могу волети од бескраја мање,
о срце моје се уплело грање.
Младица дивних, ветра ћутање,
испод ребра снажно куцање.
.
Трепери небо, дан нови сване,
са јутром дивним и Сунце гране.
Од неба веће, од њега мање…
Волим га, волим… Свет нека стане!
.
У сусрет лету пролеће дрхти,
љубав је ова јача од смрти.
Планета наша у круг се врти,
судбина стазе живота прти.
.
Згасни се звездо ноћ нека буде,
не желим данас друге људе.
Пусти свице нека ми суде,
сањам га, често… Залуд се труде!
.
Kажу: „Љубав је пролазно стање,
речи из душе – само тепање.“
Ал’ поглед његов лицу сунчање,
мисао о њему, руку дрхтање.
Прихватам, с’ поносом вена трептање.
И чежњу вечну, кроз постојање!
