На површини неспретно машем

Са зидова крутих као асфалтно срце

Које улицама вучем.

„Унутра је пожар!“

Покушавам да вичем.

.

Не треба ми фасада

Љубазности и лепих речи,

Треба ми искреност

Сирова и чиста у својој нагости.

.

Ох душевљава и

Ох слобађа ме таква.

.

У праву си, и слажем се

Ум је врло прецизан и јасно је.

.

Али шта кад срце осећа толико тога

Да на коју год страну ум да крене

Оно верује и прати,

На свако Да слави

На свако Не пати?

.

Ако промишљамо и рачунамо,

Бојећи се дивљине која у срцу чека зору

Да зевне и у непознато крене,

Да ли ћемо икада живети Тренутак?

.

Тренутак слободан

Од што је било и што ће бити,

Вечност која изрони када ћутимо,

Где се душе најзад додирују

Ослобођене терета личности које их носе

Колико год он трајао?

.

Док тело стари и умире,

Осећања пролазе, мисли још брже,

Додир душа је

Све због чега нас светови држе.

.

За њим срце чезне

И за њим најлепше пише песме.

.

Ипак,

Све ме врти у круг

И то ме збуни,

Па се запитам:

.

Зашто је поезија постала тужна ?

Зашто на путу мртве птице срећем ?

Зашто своје главе затвара цвеће ?

Зар све то сањам тако романтично ?

И зашто је све то тако предивно ?

.

Зар све то измислио сам сам ?

Зар је само један поглед за то био довољан ?

Зар је могао бити било који ?

Причам ли уопште са неким

Или сам у овоме потпуно сам..

.

Толико пута се ни не чујемо

Ни не видимо а (по)стојимо Ту.

Једно до другог

И једно у другом.

.

Умиремо данас,

А живот цео,

Без додира тог,

Ни њих стотину,

Није вредно.

.

Од њих остаће прах,

Прах и пепео.

.

Али док јесам,

Нека ово буде мој завет,

За чистог неба део

Пламен носим у срцу

Да сагорим тај вео.