Живот је чудан. Он је непредвидив. Живот пише романе и открива своје тајне на величанствен начин свима који држе отворене очи у дубокој жељи за спознајом свих његових лепота.

Једна од његових најлепших израза, је свакако ЖЕНА – девојчица, девојка, мајка, бака, старица.

Речено је и Бог створи жену од ребра једног мушкарца  Мушкарац има велике муке да види, препозна, осети, доживи и спозна жену на прави начин.

Да је настала од његовог срца било би лако.

Овако ребро. Који још мушкарац размишља о ребру као важном и озбиљном делу тела. То је само једна обична мртва коска и зато жена постаде неозбиљна и небитна у мушкој реалности.

Жена постаде предмет, ствар која служи само да задовољи његове егоистичне потребе.

Мушкарац је први. Он је важан. Око њега се све врти.

Жена је настала од њега, да би била око њега и да би му служила.

Имао сам 33 године када је роман живота почео да ми открива свој тајне.

До тада сам углавном био у друштву са мушкарцима.

Кроз спорт, дворане, мушке свлачионице, мушка дружења, мушке приче, мушка планирања, договоре, преговоре, мушке будућности, мушке енергије и све мушко около мене.

Женско је било присутно онолико колико бих обавио кратак разговор са мајком или покушавао да освојим неко женско тело или срце и то наравно да бих се показао и доказао као успешан мужијак у том истом мушком друштву. Мушко, мушко, мушко

Али као што рекох, живот пише романе, нуди чуда и открива тајне.

На необичан начин ,корак по корак жене су почеле да се заиста појављују и показују на мом путу.

Праве и искрене другарице, супруга, ћерке, ташта, по други пут мајка, тетке, баке, предкиње.

Хтео то или не њихове приче, судбине, ситуације почеле су да улазе у мој живот неприметно.

Наметале су се саме од себе.

Почео сам да схватам  као наговештај да осим мушког – такмичења, зноја, доказивања, потребе за још – постоји и нешто друго, иако наизглед присутно и даље скривено од мог мушког „ока“. Осим мушкараца на овом свету постоји и жена.

Само наизглед очигледан, али далеко од тога да стварно јесте.

У друштву и захваљујући женама схватио сам да је потребно много тога да се деси, да би се видело и било заиста очигледно мушком оку да осим мушког постоји и женско.

Потребно је много тога да се доживи да би се разумело да осим мушког живи и женско.

Требало би много тога да се сруши да би се изградило сазнање да мушком да би био целовит, душевно испуњен и дубински срећан нису потребна ни такмичења, ни доказивања, ни кола, ни богатство, ни велики послови, већ једино и само жена – једна једина жена – други поцепани део њега самога.

Потребно је много тога да се искуси на својој кожи да би се преузела свест да ребро није жена, већ тачка иза које је њена супстанца – суштина њеног израза – тачка где треба закрпити, залепити, поново саставити ова два раздвојена дела.

Неком ће бити потребан један живот.

Неком можда много више од тога, а неко нажалост никада неће схватити.

Било како било из стотине и стотине отворених разговора са женама широм света примећујем да се жена буди. Заузима своје право место које јој припада.

Отвара се за своју природу и спрема се да је изрази.

Додуше још увек са једном дозом разочарења, огорчености, љутнине и агресивности, због свега доживљеног у својој историји.

На сву срећу прилике се мењају.

Савремена жена је спремна, изаћи ће из припреме и поĉеће да живи од оног тренутка кад се свесно ослободи од свега онога што јој се дешавало у прошлости не везујући се за већ проживљено и завршено.

Жена је спремна и почиње да живи, убирајуċи најлепше плодове свога живота од оног тренутка када је слободна да отворено, искрено и без трунке стида, самосажаљења или осећања жртве исприча своју ЖИВОТНУ ПРИĈУ, нудећи је за слободу потомкиња које долазе након ње.