Мира Видовић Ракановић: Срећа
Размакох завесу
Па у тајном претинцу
Што се срце зове
.
Убацих једно име
Коме сам
Тихом песмом ветра
Небо из очију украла
.
Док пољем
Шареним газим
Задигнувши скуте
Цветне хаљине
.
И плава пучина
И снови ме покривају
.
Испраћам реку
Коју погледом
Несташно таласам.
Са рашћупаним осмехом
.
Ја из праха ничем
И започињем нови лет
Због чега и птици
Почињу цветати очи
.
Чујем му глас
У тоновима љубави
.
Који се провлачећи
Кроз ливаду
Хвата у коло
Са капљицама росе
.
И нестаје ми
У ушним шкољкама,
Сакривеним испод
Свилене косе
