Димитрије Николајевић: Под звонаром вечери (9)


И кад уистину јесење дође, запали тикве,

загрли ме љуто и у мрклини њеној

гласом запевуши

како ме она још воли

и да ми се у својој души

као сванућу нада,

ида враче моли

да јој се над срушеним временом

у споменик скаменим

за два камена,

два степеника града

на путу заљубљених ка исходишту свом

у коме ћу да је одменим

овим ужасом.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s