Весна Зазић: Неказано


У мени стално вихори и олује,

муње које се јаве блеском само,

рика громова коју нико не чује,

ал ћутим да остане неказано.

.

Дилема триста и стаза разних,

правце да бирам тамо ил овамо,

снови којима саму себе казних,

али ћутим да остане неказано.

.

Мале среће под руку са страхом,

да ће потрајати који трен само,

жеља што се помешаше с прахом,

ћутим, да остане неказано.

.

Ти што си ми једино сидро и лука,

шта нас веже само ми знамо,

без гласа је довољна у руци рука,

остало ће заувек бити неказано.

.

Ништа о нама нећу рећи на глас,

да си ми брига и разлог срећи,

Од света моје склониште и спас,

ћутим..најважније не може се рећи.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s