Весна Зазић: Неказано
У мени стално вихори и олује,
муње које се јаве блеском само,
рика громова коју нико не чује,
ал ћутим да остане неказано.
.
Дилема триста и стаза разних,
правце да бирам тамо ил овамо,
снови којима саму себе казних,
али ћутим да остане неказано.
.
Мале среће под руку са страхом,
да ће потрајати који трен само,
жеља што се помешаше с прахом,
ћутим, да остане неказано.
.
Ти што си ми једино сидро и лука,
шта нас веже само ми знамо,
без гласа је довољна у руци рука,
остало ће заувек бити неказано.
.
Ништа о нама нећу рећи на глас,
да си ми брига и разлог срећи,
Од света моје склониште и спас,
ћутим..најважније не може се рећи.
