Милорад Максимовић: Дрво света


„Извор је знања негде у арци живота –

ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.“

Једном би, да Один ћутећ’ сиђе у подземље, кад је свет био млад, кад су руне судбине певале нечујно. 

.

Тад се заче мисао и спев,

о вечној зори што зри у недрима.

Њише се одговор на ветру судбине. 

.

Трагом висина кроз дубине тешке 

срцем кроз тло и муљ тамни 

залогај хлеба спремног од старине

те гутљај вина, што дух крепи сјајни. 

.

Дуг је пут.

А време чека, не знаш ни где ти дах гори.

Где те сан у јави води и где дуси преварне 

шапућу песме… 

Да.

.

Извор је знања негде у арци живота.

Ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.

Јер на одру живом само искра бива

она што сушт ти носи. 

.

Пламте руне кад се прстом пређе

горе мисли а са њима ум.

Све је лако као речи песме,

ко горскога потока шум. 

.

Даровао знања Один беше, некад давно пре но што наста стих.

Перун га је погледао јарко, муњом светлом руне покренуо тих. 

.

Ко га види тај сан на јави живи. 

.

Под кореном љута гуја спава.

Нит је жива нити права.

Она јесте твој васцели страх. 

.

Светлу – дан.

Тами – мрак.

Плодове вечне даје дрво живота,

Злата јабуке са сребрним листом.

Дал’ су речи вредне божјег гласа

или чуда да казују све? 

.

Сунцу – сјај 

Песми – сне.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s