Димитрије Николајевић: Под звонаром вечери (10)


Сам сам и корак се вајка, не зна

на коју би страну:

путеви га изгубљени притисли,

сви развезани, а воде истом дану

са чије се светлости што пљушти неопрезна,

све више склањам

ружан што тренуци истекоше пре него ли мисли

о њиховом току,

брже него сам желео

бистрину вида

да јој просањам,

од чега се тамни сјај исплео

у одлуталом ми оку

иза гора и висока зида.
.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s