Димитрије Николајевић: Под звонаром вечери (10)
Сам сам и корак се вајка, не зна
на коју би страну:
путеви га изгубљени притисли,
сви развезани, а воде истом дану
са чије се светлости што пљушти неопрезна,
све више склањам
ружан што тренуци истекоше пре него ли мисли
о њиховом току,
брже него сам желео
бистрину вида
да јој просањам,
од чега се тамни сјај исплео
у одлуталом ми оку
иза гора и висока зида.
.
Д.Н: Збирка – “Изабране песме“
