Лабуд Н. Лончар: Док сам


Док сам искрено

пјевао,

сањао ,

у небо гледао,

и обалом својом ходио –

неко ми је

безобзирно и крадом

из груди ишчупао птицу.

.

И боли празнина

као ћутња

или неказана ријеч

и јутро залудно свануло,

и суза неискапана.

.

Не знам

коме је требала

моја успавана птица

скривена дубоко у мени

шћућурена и уплашена

кришом сузом неискапаном појена

и мојом мишљу храњена

.

И боли празнина и

сазнање да

морам престати да сањам,

пјевам,

сањам,

гледам у небо,

да ходим обалом својом —

Морам пронаћи птицу

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s