Велика Томић: Бели увојци


Вртаљ снега на косе ми стави

зорли човек што тежину нема.

Џаба беху беле као пуце груди.

Башка што ми из очију зора руди.

.

Кад се уста на мегден черече

закачаљке за свод су затурене.

Из белог грла реса ко да сабљом сече

цвокће зубље једну реч не порече.

.

Бечат човек на вр` носа гледа

нос му дође ко мушица на пушци.

Потегнуће ороз и на влас што вири

сијасетом му се натоварило легло.

.

Вртаљ снега на косе ми стави

док мажем каном беле ми увојке.

Воштим свећом гвоздензубе сојке

данух, ал` не нађох травке за гушевне бољке.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s