Дошло је време да завлада глава,
прво о свему добро да се промисли,
пре него се одлучи да се преспава,
сами да смо криви док будемо кисли.

То је било лако рећи и где написати,
отворили смо проблеме разне,
многи знају тек по навици дисати,
на раменима носе украсе празне.

Да се шта погреши из грешке научи,
мора свешћу да се обухвати,
нама је то не чаша већ бунар жучи,
стадо не мисли ал хоће да се инати.

Зато лепо шупљу пусти главу,
увек за невољу друге окриви,
у миру и спокоју паси своју траву,
зар да бринеш кад се једном живи?

Да се ова мука животом не зове,
не схваташ, раменима слежеш.
Чуо ниси да постоје могућности нове,
сем да јутром раниш и с’ вечери лежеш?