Душица Милосављевић: Вила Наисса


Колико радости у трену пред заповедником гарде гледам,

ја,

која сам једним потезом запис осветила на камену,

да походе видим стамене у срцима храбрим!

Обилазим,

сваки камен од светлости твојом руком исклесан од мисли…

Док чекам те…

А са мном бдиш!

Причам причу иза приче и шта се стварно зби у времену без времена.

Стајала сам горе на стени,

клицали су јунаци многи , спремао си их за бој,

витеже мој!

Када се проломи вика из недара једног од главних заповедника војске стамене,

у том трену време занеме

јер се горе из утробе померише и неман страшну послаше на град и људе…

Војска се формирала у редове , страшан метез и вика људи настаде…

Страх сам им у очима видела!

Ухватио си ме за руку да ме са стене склониш,

неман је летела управо ка нама,

стену је бацила из ваздуха, на нас…

Настаде тамааа!

Задржавали смо дахом делиће светла изнад наших глава , трен , два

и бацили стену на неман што разара!

Снага , оружје без борбе, певали су о нама!

Није било готово ,

кренуо си да неман пронађеш пре потреса,

заповедио си одреду гарде да ме чувају животом!

Рекла сам ти иди чуваћу те љубављу и светлом

прамен ти косе у недра ставих

да знаш да сам у срцу с тобом,

кад год косу додирнеш моју

мртве ће немани пасти у боју!

Тако се и зби , сећа се Вила Наисса,

која и данас на камен стени стоји,

враћа временске капије у записе људске

који сијају љубав!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s