Милоје Стевановић: Просидба


Упозно Надомир једног постаријег нежењу. Ал он бијо стварно мено искочијо из винкле. Ђед и отац му добри људи. И домаћини. А он се потревио некако тупаљ. И ђе гој га одведу да праве питање за ђевојку, он упропасти кад нешто рекне. Јампут му сопште, кад су пошли да праве питање с оне стране планине, ђе иг нико не познае да само шути. И кад ђед рекне: Да видимо шта вели момак? – он да рекне само кратко неку нако крупну и озбиљну рјеч. Кад су се старији све здоговорили и око свадбе и око рува, каже ђед будућег младожење:

– Е па драги пријатељи, све се лјепо и згодно здоговорисмо. Да видимо шта кажу ђевојка и момак. Шта велишти ћери? – пита ђед будућу снајку за унуком.

Она, обали очи к земљи, зацрвење се у образима ко булка и вели:

.

– Како кажу тата и мама, тако нек и бидне.

– Алал ти вера – вели ђед.

.

Ђеду се од милине неке раширише груди. Чини му се да ће срце д-искочи. Види да су ђевојачки родитељи и сва родбина класа људи. Нема рјеч да се каже. Наочити, карактерни, кућевници. Види да е ђевојка честита. Здрава ко дрјењ. Смерна. Кроз главу му пролјећу слике како ће да му издоди пуну кућу унучади, да му се настави лоза. Да му се не угаси свјећа славска. Јес унук мено нако дошо шепртљас, ал шта ћеш. Јединац. Из ове се коже у другу не може. Родијо се па нека га. Каки је таки је. Наш је. Пречег од њега немамо. Он нам је нада. Узданица. Даће Бог да се унучад туре на мајку. Еј, вала да ми је то дочекати, не би зажалијо д-умрем они час. Неколко година протраћисмо питајући за једну по једну ђевојку, и свукуђ унук бапне, ко с неба па у ребра, по неку глупоштињу и упрска ствар. Ко ћурак мотку. Ал, сад ће да бидне ваљатно. Сопштили смо му да шути. И да рекне кратко јасно рјеч двије. Ови људи су пристали. Ђевојка, и она. Нисмо им мираз ни тражили. Сами људи понудили. И то нако баш домаћински. Не могу ласно ишчекати да се у мојој авлији развије барјак. Да се оките сватови. Да загрми пјесма сватовска. Да гађамо кроз прстен јабуку. Да пијемо и да се веселимо. Да чуем ону:

.

Весели се у дом домаћине,

Кад си вако лјепо дочекао,

И унука свога оженијо.

.

Окрете се ђед унуку: – Дедер соколе, шта ти кажеш? У том часу е будући младожења, кроз нецану вирангу на прозору, угледно величку качару у авлији. И пошто су му рекли да кратко рекне неку нако крупну рјеч, он вели: – Јој људи, кад би се ова качара запалила, колика би то жишка била. Ко вели, нема ништа крупније од качаре. И тако он упрска ствар. Ђевојчини родитељи се погледнуше и узврћеше. Миц по миц, они ти се попишманише.А ови, с момкове стране, умал не поцркаше.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s