Анђелко Заблаћански: Ту око нас
Срушило се време на кровове брига
На зидине голе куће без прозора
Испарили дани у котлу с верига
У мислима ћути нека давна зора
.
Све се дрско врти круговима пакла
Пркосећи блудно свевидећем оку
Да све се разбије кô да је од стакла
Док човека гоне кô на пашу стоку
.
А свет већ урања у сопствену тмину
И мноштво већ кличе умирању части
Ореол би свецу кô капут да скину
И да се насладе у све горчој сласти
.
А аветном кућом звони ехо плача
Јецају потомци – ридају сви преци
Празнина у свему од свести је јача
Јер ране су љуте – пеку злобе меци
