седеф жмарци водопадни боком трну

једнооки разуларен кланцем језди

пред распрсом сакупља се у болзрну

падом небом наруга се врелозвезди

.

опет пршти под копитом кремен камен

седлом везан пропиње се сан без крила

водом љеска светаласни алем прамен

бљешти криком врелоока свилавила

.

растамњује плам поноћни жар у дане

светло таме из дубина на дах пада

не да давно да свет ломни заостане

.

свитању се пролећноме мирис нада

у додиру кад се жељна стопе тела

нестан мрачни сабахује јутра бела