ЈАБУКА у предању


У усменом предању Словена јабука се неретко сматра за дрво света, а њен плод прати најзначајније тренутке сваког појединца: рађање, венчање и смрт.

Јабука је једна од основних жртви при обредима везаним за плодност али и претке. Као таква она представља основни дар, нарочито оболелима, јер у народном лечењу има разнолику употребу.

Користи се као позивница и као знак гостопримства.

Најзначајније место добија у свадбеном обреду који започиње просидбом у виду уручивања јабуке девојци, и наставља се бројним радњама у којима се користи као симбол љубави и плодности.

На митолошком нивоу златна јабука је та која означава спајање божанског пара, даље обезбеђујући плодност и родност усевима, но, исто тако може представљати и громове, испољавајући своју разорну снагу.

Ово воће представља извор радости и благодарности.

Држање јабуке у руци (као и нара), гест је који је оставио траг у уметности и владарској идеологији кроз куглу или сферу у руци. Кугла као свет, вечност, сведржитељство. Обично је у левој руци, потом је хришћанство усвојило и на њу је постављен крст.

Иконографски се уобичајено представља са архангелом Михаилом који је држи у руци.

Постоји веза између византијских јабука које репрезентују доминион у руци и турског веровања у “црвену јабуку” – метафору за светску доминацију, кроз древни мит о универзалном суверенитету симболизованом у јабуци. Црвеној, због љубави према нацији. У последњих сто година симбол је пантурцизма, који су турски националисти позајмили од Византије.

Изненађујуће се ретко помиње, у Старом Завету, по својој прилици јер на Блиском истоку није била распрострањена због топле климе која јој не одговара.

Уврежено мишљење да су Адам и Ева загризли баш јабуку дошло је са Запада, раширило се и актуелно је до дана данашњег. Св. Августин је неодлучно прихватио могућност јабуке као плода греха. Забуна је настала, највероватније, услед латинског превода Библије – Mālum је реч за јабуку (плод), а mălum је реч за зло или несрећу. Разлика је само у дужини самогласника. Као и код речи malus, малициозно и malus јабуково дрво. Фонетски идентитет утицао је на семантику и допринео сумњи ка злом карактеру воћа.

Јабука је плод који одржава младост, симбол обнове и свежине. Зато је била посвећена Афродити и Хери, и словенским божанствима Лади и Живи.

Душан Божић – Литература: Мирјана Детечић – „Зелена јабука у епским песмама”, „Зборник у част Марији Клеут”, Филозофски факултет, Нови Сад, 2013

Radoslav Katičić – „Zeleni lug“, Ibis grafika, Zagreb, 2010 – Веселин Чајкановић – „Речник српских народних веровања о биљкама”’, Српска књижевна задруга, Београд, 1994 – Центар академске речи Шабац; Слика: – Јаблко – Душан Божић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s