Једне прилике, кад је Наде чито струјомере, замоли га баба Мара да, кад доспи, дође да јој уведе светло у шталу. Обећа Наде. Позове он једног дана свог колегу Душка Срђића да му помогне да учине севап баби. Затегну они АТГ жицу с куће на шталу, уграде конзолу с керамичким шољама, направе фасунг, привију сијалицу од 60 свјећа, ударе прекидач и то онај „о-ге” – све по пропису.

– Јој, ђецо, кад би ми ударили тако и пред шталу млого би ми згодно било, кад се увече намируе стока, да се не заврзуемо по мраку.

Кад и то уредише, види баба да им посо иде руке, па иг умоли да то нареде и код свиња. Па у качару. Вели кад одем тамо стално се, пуста, сврзем за неку шедрњу. Јанпут замал врат не сломик.

Кад су све завршили и почели да пакују алат и остатак материјала који су доњели о свом трошку, вели им баба:J

– Јој, ђецо, вала ви ђе чули и ђе не чули. Дабогда се усрећили. Срећа ви пјевала. Да вас нудим д-останете на вечери, знам да журите. Окраћо дан. А да вас нудим да платим, знам да нећете да наплатите. Ал бар да вам баба

дадне по коју дуњу. Има да вам, на-љепту, замиришу собе.

Тако су Наде и Дуле на свом првом хонорарцу зарадили ко чела на брусу.

Ал што јес јес: валила иг баба Мара по селу на сва уста. А и диље, кад оде на пијац и коеђе. Те како су златни. Те како уста имају а језике јок.

Те како не шћаше да вечерају, но се снебивају, а она иг нудила.

Те како не шћедоше да наплате ко да се не ваља, а она иг ћерала по авлији

д-узму паре. Те благо мајкама кое за њиг дадну шћери. Имаћеју више среће но памети…

Кој ти га зна и да л би се Наде и Дуле иженили да иг баба Мара није окивала у звјезде код коеког. Коекад. И коеђе.