Реик Мартиновић: Остани у мојим песмама
Говоре ми …
да те виђају
у вечерњим сутонима
у сенкама дрвореда
ходаш обалом тихе реке
кораци ти све тиши
а године додирују
виолине ветрова
који са реком у двогласу
свирају тужне сонате
кидају умрло лишће
и бацају низ реку
…а сретни пролазе
осмехом загрљени
држе се за руке
ја им се радујем
и цртам стара сећања
наше љубави
која још боле
…сећања на тебе
са сјајем у трави
и ранама које пеку
кад пламеном горе
јер је део мене
отишао с тобом
…остани у мојим песмама.
.
Нисам издржао драга
на бранику љубави
пусти ме да сабирам
дане прохујале са вихором
а кад потоне ноћ
и звезде се погасе
поклонићу ти душу
да заједно сањамо
оно чега нема више
љубав није за себичне људе
она је привилегија
оних што се пре птица буде
…остани у мојим песмама.
.
Чуваћу за тебе
звезде у очима
да осветле уснули град
да у сећањима твојим
будем вечно млад
иако твоји растанци
оставише траг
знам да…реке теку
у истом смеру
без повратка извору
…кад не буде нас
нека остану песме.
