Вера и Невера- бајка са Корзике


У време када су животиње умеле да говоре а камење да хода, живела је нека вила, лепа као уписана, добродушна, сажаљива према невољнима, али моћна чаробница, кадра да све живо зачара.

Али ни она није била сасвим слободна. Пећину у којој је становала смела је да напусти само на три дана. Ако би се напољу задржала малчице дуже, њена чаробна моћ се гасила.

Тога дана, чим освану, лепојка изиде из свога склоништа и прошета околином. И тако се намери на неког пастира који је недалеко напасао стадо оваца.

Младић беше леп и дивно свираше у фрулу, па се вила на први поглед у њега заљуби.

– Лепи пастиру, јеси ли срећан? – упита га.

– Срећан сам, чаробна жено, како да нисам срећан.

– Сневаш ли каткад снове недосниване, имаш ли жеља што жеље остају? Шта желиш да ти учиним?

– Све имам што ми срце зажеле.

– Милолики овчару, кажи – не лажи, јесам ли лепа?

– У животу своме још нисам видео женско чељаде што би могло да се мери с тобом по лепоти и милини.

– Ако је тако, а ти се ожени мноме, јер, знај, моје се срце привило твоме срцу.

– Нека буде како велиш.

– Ево ти бурма позлаћена, носи је као знамен здружења наших живота, јер век ћемо заједно вековати.

Чобанин послуша чаробну незнанку, и гле, у трен ока са њега спадоше убошке хаљине а заогрнуше га свила и кадифа.

– Чуј ме и почуј – рече вила – моје пребивалиште је далеко одавде, преко брда и дола. Ево двопрега с крилатим коњима, попни се, па кренимо у сретање својој судби.

– Подари ми неколико од низа наших будућих дана – одговори овчар – да своју мајку походим и од ње благослов добијем, јер је стара и временита, и више је нећу видети кад кренем нашим путем.

Кад то чу, волшебница загрли свога суденика, подиже се и оде.

И тако вилински женик оде у походе родитељки. Пут га наведе у сусрет владарки његове земље, па га ова, пошто јој се учини наочит, ослови и рече:

– Младићу лепи, обудовех изненада, јер ми краљевског супруга задеси прека смрт. У најбољи сам га гроб сахранила, али није у мојој природи да дуго будем у жалости. Јеси ли вољан да ми сада ти постанеш муж?

Пастир се дубоко замисли.

Краљица се лепотом није могла ни принети његовој дивној изабраници којој се на верност обавезао, али ако се приволи овој – постаће краљ, што значи, у целој земљи први господством и снагом. То га заведе да од вере постане невера, и он се сагласи са браколомницом.

– Пристајем. Сматрај ме својим мужем.

Кад то рече, кола и белци дугогриви и крилати – ишчезоше. Кривоклетник, који се беше погордио и узохолио, виде се у невољи, и од силног велможе претвори се у последњег бедника. Са лика му лепота окопне, сав потавне и изобличи се.

– Откуд овде ова наказа? – завапи краљица ка дворанима. – Склоните ми ту грдобу испред очију, да ми се у сну не појави.

– То је ваш краљ, госпо, сапутник живота вашег.

– Одведите га и искамџијајте. Нека се наједе батина, и није за друго, јер, овако одвратан, не може бити мој муж.

Чим то изусти, земља им се отвори под ногама, светлице запараше мрачни облак, вероломни заручници беху притешњени, те падоше у дубину и бездан их прогута.

И тако је изневерена вереница, обећана оном што обећање не одржа, била освећена.

Извор- нет страница „Керефеке“ –

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s