Момчило Игић: СавршенаСуштина (6)


Играмо Јована.

Многи који су некако стигли довде тешко да ће одавде ићи даље.

Дошли смо до тачке од које почиње тешка беседа, мада и ово до сада ако није било то онда не знам шта је било.

„Тешка беседа, ко ће ово још слушати.“

Разлика између светова врло је једноставна, заснива се на разлици малих и великих бројева, на прелазу квантитета у квалитет.

У свету ствари у доњем дому све је материја и енергија при чему доминира блокирана материја која овде има и дубину.

У горњем дому доминира енергија која захваљујући „палом небу“ овде добија дубину.

Горњи дом је незамисливо велики број у односу на доњи дом али није довољно велики да би довео до крајњег квалитета са којим Биће добија дубину.

У природи материје је да се скупља све до тачке када је присутна али не даје никакве знаке реалности, када губи дубину, када за нас постаје скуп тачака или слика.

Када је материја у тачци Биће се шири до невероватно великог броја и тада оно добија дубину а за нас реалност.

У свету ствари и таласа доминирају материја и енергија док у

50

свету Бића доминира Знање где знање добија дубину и постаје реалност, где Ништа постаје реално Ништа.

Свет у коме је реалност Ништа је унутрашњи свет, Суштина.

Ништа има све што има и овај, спољашњи свет, само што је све сачињено од реалног Знања док је у овом свету све сачињено од реалне блокиране материје и енергије.

Овај свет је настао утискивањем Знања које има дубину у материју и енергију.

Сва знања спољашњег света су само слике и сва су парцијална и релативна, док Свезнање, знање Суштине које има дубину, је целовито и апсолутно.

Свезнање ослобађа Веру од кукоља а са Вером се овим Знањем може материјализовати и дематеријализовати.

У Свезнању је унутрашње Сунце, унутрашња светлост, унутрашња топлота, унутрашња храна, унутрашњи ваздух и све остало.

Ништа је толико велики број да прелази у крајњи квалитет у неограниченост.

Ништа нас може хранити у неограниченим количинама.

Слике ствари су ствари без тежине, оне су игра ствари и са њима се може све и што је могуће и што је немогуће са стварима. Деца се играју сликама а и оне саме су игра.

51

Играмо Јована.

Нешто што је ново за мене али није ново за људе, постоји у колективној свести, није ми тврдо и није ми тешко слушати.

Довољно је да се направи само један корак у непознато и постаје тврдо да се не може слушати.

Наши праоци су звездани, ватрени људи и нису могли у светлости и топлоти звезда да падну превише да се превише удаље од Раја. Међутим, они су засејали живот и по планетама где су људи могли пасти још много дубље, али су тако могли сакупљати врло груба негативна искуства без којих сакупљање негативног није целовито.

Због тога а и зато што је на планетама велики и скоро неиздрживи притисак, уска врата кроз која пролазимо и кроз која се враћамо у Рај управо су овде и то на планети која је на дну.

Унутрашњост планета је врела колико и површина звезда и ту се планета преклапа са звездом.

Наши праоци, звездани ватрени људи, живе у унутрашњости Земље а на површини користе планине које имају урана стварајући нуклеарне ватре тј.звездане ватре.

Играмо Јована.

Предстоји нам буђење иако би многи рекли да су се већ

52

пробудили чим су устали из кревета али притом они губе из вида димензије наше будности. Ако кренемо по ширини ми се будимо ујутру у својој соби, у своме стану, у својој улици, много мање смо будни у своме граду а посредством разних доступних апарата по мало смо будни и на својој планети.

Делимично смо овога свесни гледајући кроз своју памет а гледајући кроз Свезнање свесни смо чињенице да смо присутни у целокупном постојању. Присутни смо свуда али у тоталном мраку. Светло је упаљено у занемарљиво малом делу нашег постојања. Колике су размере мрака у коме живимо показују димензије космоса који не можемо ни замислити.

Од Сунца смо удаљени 150 милиона километара. Ми немамо капацитет да искусимо овакву раздаљину, а светлост је пређе за највише 8 минута и већ је то за нас незамисливо. До најближе звезде светлости не требају сати нити дани, чак нису довољни ни месеци већ четири, пет година а колике су тек димензије наше галаксије. Галаксије су, међутим, занемарљиво мале у односу на међугалактички простор.

Гледајући кроз Свезнање знамо, кобајаги, да је целокупни свемир само једна ћелија у организму космичког Адама а свака наша ћелија садржи све што има и космичка ћелија при

53

чему су и наше ћелије за нас у мраку.

Свака наша ћелија има ћелијску опну па тако и наш свемир има опну, има границе које се непрестано шире.

Свака целина „у праху“ има границе, представља ограничен систем.

Ово се може закључити само на основу сагледавања величине простора а размере нашег мрака су још незамисливо веће када узмемо у обзир и време. Прошлост незаустављиво тоне у мрак а о будућности да и не говоримо.

Гледајући по ширини, живимо у незамисливо великом мраку, а будући да смо по дубини неограничени, живимо у незамисливо великом неограниченом мраку.

Наше ограничене функције служе за сналажење у мраку.

Само Суштина може упалити светло у целокупном незамисливо великом неограниченом мраку, може нас обасјати знањем и можеш мислити какво нас буђење очекује сада када не постоје разлози да се Суштина у нама не активира.

Са Суштином у себи постајемо Свеприсутни а самим тим и Свемогући.

Када се упали светло Суштине све ће се дешавати на его нивоу, док се за сада скоро све дешава на ћелијском нивоу.

54

Каже се да тело зна а да ми не знамо, да наше ћелије знају, да наши органи знају а да ми тога нисмо свесни.

На атомском нивоу је могуће стварање у материји само уз помоћ мисли.

Квантни физичари се осећају као Богови када усредсреде своју пажњу на кванте, јер се на овом нивоу преклапају свет честица и свет таласа, материје и енергије.

Библијски гледано и материја и енергија представљају „прах“.

Замислимо сада место где се преклапају прах и дах, место које је у Библији названо „Нојева барка“.

Не можемо ни замислити како се тек осећа онај који се нађе на овом месту.

Играмо Јована.

Ако за љубитеље тврде беседе ово до сада није било довољно тврдо нема сумње да ће оно што следи то свакако бити.

Мудри избегавају кад год је то могуће да користе реч „ја“ јер знају за склоност и способност ега да све што сматра вредним преузме и претвори у егоизам и тако себе упропасти.

Ја знам да конце овог процеса не држи его и не плашим се да кажем „ја“ јер мене чува друго „ја“, „ја“ Суштине.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s