Димитрије Николајевић: Под звонаром вечери (11)
Свака улица док корачам зауставља ме, опомиње
на траггове где горесмо доба.
на угловима, уходе,
одјекују наше изумрле стопе, ко из гроба,
што сад плаше и по којима је иње
већ попало.
И те стопе као бића
к њој ме уве кроз ноћи воде
у којој је све наше заувек остало,
а знам: пресахли су извори
и истекла пића.
Само су још
недокучиви жубори
у слуху, на трен, заблистали
па се чини да ме заводе
неке излуделе птице
сенком својом што ми избраздаше лице.
,
Д.Н: Збирка – “Изабране песме“
