Маја Марковић: Ка теби
У безнађу постојања
желим да ти отворим срце
и дам грумензлата у њему.
Не знам куда, не знам где
води пут што ми упорно
нуди почетак и сан који сањам.
Сажаљевам се над судбином човека
јер попут прашине је све.
Нестаје и поново долази да узбурка
осечања попут буре.
Кишу ће спрати све мисли упућене ветру
донећу проткану тајнама жељу
и тренутак који даће звезду крилатицу.
.
Залетећу се из свеснаге и разбити простор,
да ме однесе и сломи ужурбани ветар стихије
и измаглица покрије попут кристала.
