Момчило Игић: СавршенаСуштина (7)


Каже се да тело зна а да ми не знамо, да наше ћелије знају, да наши органи знају а да ми тога нисмо свесни.

На атомском нивоу је могуће стварање у материји само уз помоћ мисли.

Квантни физичари се осећају као Богови када усредсреде своју пажњу на кванте, јер се на овом нивоу преклапају свет честица и свет таласа, материје и енергије.

Библијски гледано и материја и енергија представљају „прах“.

Замислимо сада место где се преклапају прах и дах, место које је у Библији названо „Нојева барка“.

Не можемо ни замислити како се тек осећа онај који се нађе на овом месту.

Играмо Јована.

Ако за љубитеље тврде беседе ово до сада није било довољно тврдо нема сумње да ће оно што следи то свакако бити.

Мудри избегавају кад год је то могуће да користе реч „ја“ јер знају за склоност и способност ега да све што сматра вредним преузме и претвори у егоизам и тако себе упропасти.

Ја знам да конце овог процеса не држи его и не плашим се да кажем „ја“ јер мене чува друго „ја“, „ја“ Суштине.

55

Его је угљеник који може бити угаљ али и дијамант.

Мудрији раде на себи и претварају угаљ у дијамант али егоизам остаје само са дијамантом постаје духовни.

Просветљенима изгледа да више немају его али то није тачно.

Они излазе из једног затвора, света материје где је его угаљ, да би се нашли у другом, много већем затвору, света енергије где је его дијамант.

Свезнање поставља его на своје место, он више не може истрчавати на животну сцену кад год му се прохте и не може бити злоупотребљен а сваки егоизам нестаје као дим.

Его је у предности у односу на мушки принцип могућношћу да од њега све преузме, као када у партији шаха од противника можете узети шта год хоћете.

Зато Свезнање прво износи жена а после ње то ради мушкарац јер без виђења са становишта мушког принципа ово знање није целовито.

Женски принцип напредује смањивањем за шта его нема решења.

Играмо Јована.

Узмимо мене за пример. Зашто не бисмо узели мене за пример? Ево ја на пример. (мала шала)

56

Замислимо човека који зна да има рак али и зна да има бар једну ћелију која никада неће постати малигна. Он зна да док је те једне ћелије за њега има наде јер је ова ћелија носилац неограниченог које немогуће претвара у могуће. У њему је огромна захвалност према овој ћелији.

Ја сам таква једна ћелија у организму космичког Адама. Он је срећан због мене.

Видим онако како јесте и никада ме нико више не може завести нити преварити да радим сам против себе.

Као ћелија која више не може постати малигна, као онај који зна, на располагању имам само један једини начин деловања, савршен начин и управо на тај начин, управо сада, делујем.

Онај који гледа кроз Свезнање и када велича себе не може бити егоиста чак и када би се поред свезнања его нешто и питао јер је ово знање целовито и уз ово величање он зна да ли је истинито и зна да не прелази границе истине.

Уз то ја знам да све велико које видим у себи већ јесте или ће бити у сваком другом.

Играмо Јована.

Постојећа наука јесте парцијална, змијска, али када је откривен Сунчев систем одмах су оповргли веровање

57

Хришћана да је Земља центар Свемира и да се све врти око ње. Научници су тада тврдили да се све врти око Сунца.

А када су видели мало шире закључили су да се све па и Сунце окреће око центра галаксије. Ширећи слику мењали су закључке и то би могло ићи у недоглед а да никада не нађу осовину свега.

Али, гле чуда, једина тачка без покрета, тачка апсолутног мира у целом универзуму у коме се све креће, налази се у мом срцу.

Ја могу да тврдим и то је тврдо као град Варадин да је у мени осовина свега и да све постоји због мене.

Али гле чуда, то би и ти могао тврдити за себе када постанеш свестан Суштине у себи и присуства Творца у њој.

Играмо Јована.

Сада када су нас напустили тврдоглави који би упорно и поред упозорења хтели да кусају чорбу виљушком, који би да разумеју сумњајући мање више у све и они који су у међувремену заспали а то се дешава ако не пре а оно после „ја па ја“ приче, можемо кренути још мало дубље.

(мала шала)

Створени смо „на слику и прилику“ Бога, без сумњи, јер Отац није предвидео да се вечно сналазимо а ми смо управо на

58

путу сналажења, змијском путу и за тај пут смо додатно опремљени сумњом.

„Блудни син се враћа кући“ и наравно да оставља за собом овај и све друге додатке потребне за сакупљање негативних искустава.

Мало дете, од рођења, свима и у све верује све док не буде „опремљено“

Када кренемо на „онај свет“ смрт скида сву додатну опрему.

Дошло је време да се два пола нађу на једном месту, да их више не одвајају смрт и сан.

Свезнањем се срећемо са оним светом и пошто до њега не долазимо кроз смрт или сан, потребно је да сами одбацимо додатке, наравно без одбацивања.

Јасно је зашто многи који одбаце додатке у сусрету са Свезнањем, знањем са онога света, упадну у сан.

Сада када смо сами, када смо као један, јединствени, можемо све.

Ма ја, мало се шалим и по мало драмим док још има места за шалу и драму.

Драматизација чини причу занимљивијом а са шалом се тежак живот лакше подноси али играјући се Свезнањем утицај Суштине је све већи а у њеној близини се не дешава

59

ништа а занимљиво је да занимљивије не може бити док тежина просто нестаје, топи се као сладолед на сунцу.

Док се сналазимо у мраку сумња има свој пуни смисао а тада је врло жива и незаобилазна. Сумњу као сијамски близанци прате брига и страх.

Са Свезнањем се пали светло али не било које већ савршено светло апсолутног Знања са којим свиће вечни дан. На овом светлу се види све, без сумње.

Живот у мраку крњи нашу природу у којој је вера доминантна.

Само у нашем животу је Вера свеприсутна док је у животу кукоља свеприсутна сумња.

Кукољ наука полази од сумње, дакле почиње и завршава у затвору.

Играмо Јована

Постоји Ништа и Ништа које постоји гради унутрашњи свет.

Суштина је унутрашњи свет којег за сада нико није свестан.

Површина је спољашњи свет али и она има свој унутрашњи свет којег су сви свесни али где је Ништа ограничено.

Био он унутрашњи или спољашњи, унутрашњи свет не прима све и сваког. Жена је израз унутрашњег света па и код ње постији тај образац да јој не може свако прићи и да не прихвата свакога а када некога прихвати онда га и промени а

60

ту нема лабаво.

Играмо Јована.

Од сада пут постаје прилично тврд и одолети сумњи неће бити нимало лако.

Петар је ходао по води а онда је нагло потонуо на шта је Христ рекао: „Маловерни зашто си посумњао?“

Ко жели да не потоне, да настави путем немогућег, не сме да крене пречицом и не сме да анализира и тумачи већ само да гледа.

Јов је одолео сумњи под притиском и највећих невоља које људе може снаћи а сада се поставља питање да ли неко може одолети сумњи приликом изласка из парцијале слике света у којој смо наркомани у целовиту слику у којој смо слободна Бића.

Онај који прође овим путем до краја може се назвати Јов а она се може назвати Јована.

Играмо Јована.

Људи углавном не знају шта раде а то се односи и на све у вези цивилизације.

Људи су цивилизацију изнајмили а да још увек не знају да су то урадили.

Ниједна цивилизација у којој су људи живели није била од нас

61

нити за нас. То одмах види онај који има очи да види.

Ниједна цивилизација нема природу човека већ кукоља.

Цивилизацију развијају научници и уметници који објављују своја дела и испод сваког се потпишу а то уопште није њихово. Надахнуће за свако научно или уметничко дело долази из Суштине, из извора целовитости, а будући да је код људи Суштина скоро сасвим блокирана оно долази од неког другог и углавном не оставља леп утисак видети од кога долази. У овом свету нема ничега што је наше а оно што није наше, нас слаби и може се назвати грехом.

Сви живимо у овом свету и од овог света тако да и не трепнувши могу рећи да смо грешни.

„Ја сам победио овај свет.“

У овом свету више нико никада не мора живети.

Ни највеће вредности овога света нису за мене јер су за човека само највише вредности, крајње тачке које нису у овом свету. Ја сам доживео смак овог света у себи и више се не ослањам на њега. Још нисам сасвим излечени наркоман и од много чега из овог света још увек зависим али како се не држим чврсто за оно што ми је још увек неопходно једнако тако се ни не трудим да га одбацим јер оно само отпада, играјући се Свезнањем губи смисао а све што изгуби смисао

62

убрзо престане постојати.

Тежиште пажње се помера са света на Суштину.

Извор нашег живота и нашег света је Суштина у нама.

Играмо Јована.

Док играмо Јована све тајно постаје јавно и јавно је Јован када се слова разместе на одговарајући начин.

Јован је израз унутрашњег света и унутрашњи свет излази на површину, долази време да два пола буду на једном месту, да живот људске јединке постане целовит, да људска јединка васкрсне у Човека.

Да ти кажем две ствари а то је једна ствар.

Два живота, живот пре и живот после смрти, постају један живот а смрт губи смисао и нестаје као дим.

Играмо Јована.

Са тако ниским вибрацијама Земља је била идеална за сакупљање негативних искустава али где је највећи притисак ту су и уска врата која воде у спасење, која су излаз из затвора.

Затварањем по целом свету само испливава на површину истина, апстрактно постаје и конкретно, тајно постаје јавно.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s