Неки цар, ратујући дуго с непријатељем, мораде једаред преноћити у некој качари. Кад се у зору пробудио, лежећи на слами, опази више себе паука, који је хтео да се успне на неку гредицу. Кад је био близу гредице, опусти се и падне. Цар се сад још већма загледа у паука, који је поново почео свој посао, али и сада дође донекле, па опет падне. Тако је покушавао паук и трећи па и четврти пут да се попне.

Цар се још више загледа да види шта ће бити до послетка.

Па шта је било? Паук се десет пута дизао и падао, али се ипак свога посла није оканио. Мало се одмори, па и једанаести пут поче се пети. Тада га послужи срећа и он се попе куда је хтео.

Цар скочи с постеље и узвикне:

“Много ли сам научио од ове мале животињице! Сад видим шта вреди истрајност. И ја ћу тако да радим. Та зар нисам и ја десет пута нападао непријатеља и нисам га могао надвладати!”

Цар, поучен овим примером, нападне непријатеља и једанаести пут, и победи га.

Извор: нет страница „Српске народне приче – Зелена учионица“ , Србски Журнал