Анђелко Заблаћански – Пад


Месец се просуо долинама греха

У вучјим урлицима ноћ се сакрила

Јаук загрливши сред најлуђег смеха

Пред ђаволом стали анђели без крила

.

Бивају све тиша манастирска звона

Бедеми простоте у поглед су стали

Нејасна и себи дрхти васиона

Јер велике душе разапеше мали

.

Очи је склопила пред страхом истина

Небеса и Земља више не говоре

Јер сад лаж борави у капима вина

Сопствену пучину прогутало море

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s