Владан Пантелић: Вечност и Безкрај
Презрело је и опало још једно пролеће
У Лепотанији – благословеној Тијанији…
Време лети но не може прерасти Вечност
Нити свет може бити већи од Безкраја
.
У Тијанији заливамо и Вечност и Безкрај
Негујемо белутке биљке а и дивље зверке
Људе подсећамо да су пра-праслика Бога
Сваку грку – љуту бољку пећином лечимо
.
До јуче је живот таворио у утроби смрти
Сада се измигољава дубље дише издужује
Умирања бледе и брзо постају прошлице
Вечно растући живот постаје Норма Творца
.
Еонима су учења туђина утезала универзум
Па се чинило да наличи на уснула човека
Кога су женили прастаринским одабиром…
Онда засија Лепота – семе и плод Стварања
.
Љуљкам се између две реченице – бистрице
И тихујем да задовољим Душу Дух и Небо
И да у земљопис сложим четири стране света
–
Јасночујем како Звук наставља да траје у тишини
И јаснознам да немост много што шта скрива
Гледам у унутарње светове и заслађујем осмех
–
О мој чојко чојко! Кривице се и омаје мани!
Уз нас у нам – свуда стоје и Вечност и Безкрај
А то је уистину једина наша неумитна судба
