Кроз црно бијели свијет

лети румено перје фламингоса.

Збуњује ову тугу што прави засједу

после првог зареза у реченици.

Запали сва гудала и у прах претвори!

Нек звук њихов не прави мреже од сјете

што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!

Ја чекам свитање у тишини.

Сунце ће из чела мог изаћи!

Буднија ћу љепше сањати.

Звијезде ћу под ноктима сакрити.

Бићу као никад до сада прогнана

из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати

све маске, које облачимо нашем дану,

док се мој осмех благи буде протезао

између двије ужарене лопте.